Razgovor s Nikom Valentićem i Emilom Matešićem

Furanje ljevice

Serafini

Ovo je dio transkripta razgovora Nika Valentića, novoljevičara, poklonika oružane borbe, i Emila Matešića, koji nam je dostavljen u mp3 zapisu. Razgovor je vođen prilikom jednog susreta, kako se u e-mailu objašnjava, koji je umalo imao tragične posljedice. Kao srednjoškolac Nik je pomagao oko Galerije SC-a, gdje se susretao sa Zlatkom Burićem – Kikom i Anjom Janjaković – Zorika koji su krajem osamdesetih bili osuđeni na kraću kaznu robije radi postavljanja eksplozivnih naprava u kontejner za smeće kod Gradske skupštine. Oboje su nakon mjesec dana robije počinili samoubojstvo. Skoro u roku je završio studij antropologije u Zagrebu, jedine studijske grupe koja je nakon njegove test generacije zamrznuta do daljnjega. Govorilo se da znanstveno-nastavničko vijeće fakulteta nije bilo zadovoljno programom studija. Nik je tokom osamdesetih imao jedan manji sukob sa zakonom, ali je tek u devedesetim za vrijeme Tuđmana bio osuđen na dvije godine zatvora zbog pljačke lažnim pištoljem. Novac koji je ukrao Zagrebačkoj banci bio je osiguran i nitko nije nastradao, a on je zbog svoje braniteljske prošlosti pušten nakon godinu dana. Novac nikad nije nađen. Zatvorski psiholozi su njegov zaokret u socijalnoj poslušnosti tumačili adolescentskom fascinacijom gore navedenima Kikom i Zorikom. U zadnje tri godine, nakon što je dao otkaz u agenciji za oglašavanje, gdje je pristojno zarađivao, našao se fasciniran knjigom Slobodana Drakulića o oružanoj gerili u Italiji. Tako je počelo. Za pretpostaviti je da je rukopis drame Sređeni dobio na uvid od ljudi koji su uključeni u projekt.

Nik je presreo Emila na cesti prije dva tjedna, a neposredno, kako se u e-mailu nastavlja, nakon akcije Nikove grupe u kojoj su postavili bombu u napuštenoj zgradi Studentskog doma na Reljama 27. 9. 2004. u Zadru, točno u 14:30, a ne u 14:50 kako je to Jutarnji list objavio. U e-mailu se dalje navodi da je Niku žao čovjeka koji je poginuo i da će se on i ekipa pobrinuti za njegove najbliže koliko je u njihovoj moći. Zanimalo ga je odakle autoru pojedinosti iz njegova života i kako je došao do nekih informacija koje se spominju u drami. Nije nam poznato tko je poslao e-mail s mp3 zapisom razgovora i zašto, ali je razvidno da ga je poslala osoba koja Nika dobro poznaje.

– Nik Valentić: Koji se ti sad kurac uopće bakćeš s dramom i Ljevicom, koji si ti bakrač da to tebi nešto znači, mali mršavi lik s nosinom od 2 kile?

– Emil Matešić: A’ koji si ti frajer pa držiš copyright na Ljevicu? Ono, radio si u agenciji za oglašavanje pa se kužiš u copyrighte? I odakle ti uopće ideja da se ja furam na Ljevicu? Ja se furam na ono kaj mi se fura, na kaj se fura Pavle Kalinić? Ljevica mi ima najviše nostalgičarskog, plemenitog šmeka i nekak’ dobro zvuči, ima neke humanističke konotacije, vuče sjećanje na borbu za neku veliku Ideju koja je imala za namjeru učiniti svima dobro i po mjeri, a raspala se u veliko sranje. I baš radi toga raspada meni je zanimljiva, radi toga potencijala koji je kao forma sadržavala, a na nivou sadržaja potpuno se urušila i zdrobila mnoge. Pogle samo kol’ko je ta ideja još uvijek prisutna zato jel ima takvih majmuna poput vas, vidiš koliko je teško u duhu ubiti tu potrebu za socijalnom pravdom i jednakošću, a čim tu Ideju, onako po Aristotelu, bez skolastičkih dogmi, spustiš u materiju, ode sve u kurac, sve se raspadne tako da samo ikonografija ostane. Jedino ti preostaje da na osnovu ikonološkog traganja, onak’ najtvrđe po Warburgu, pokušaš sam sebi rekonstruirati kako je to bilo i složiti si neku maštovitu priču kako bi to moglo biti.

– Nik: Sereš, tebi se ustvari više ne da radit’ s plesačima, jer nakon produkcije u HNK-u misliš da se tu više nema kaj napravit za tebe?

– Emil: Opa, raspit’o si se ti o meni, al’ nemoj mi sad kenjat o plesu. To kaj Jakša i ja sad želimo napravit’ dramu ima samo veze s tipovima poput tebe i ove tvoje ekipe koji ste za nas veći od života. Kaj ne kužiš da ni Jakša ni ja nemamo dovoljno muda da napravimo stvari koje ste vi napravili u Zadru!? Iz straha i frke, a uslijed vel’ke želje za nekom akcijom skužili smo da najviše kaj možemo je napisat’ i postavit’ dramu. Bijedno, al’ je bar nešto. A i sama spika u državi je postala toliko zanimljiva da je samo trebalo izbaciti suvišne stvari, poput odlaska u dućan i na plac, i imaš već dramu. Ne kažem da i to nije zanimljivo nekom drugom, ali u Sređenima se nisam bavio placom i dućanom. Pogledaj protiv kojih vi igrača igrate, i koju ste vi sebi misiju zabili u glavu, kaj to nije zanimljivo?

Ne da ste David protiv Golijata, nego ste si ufurali da je David zbilja velik kao što ga je Michelangelo prikazao, a Golijat je poput Ivice Račana, mali sveprisutni, al’ ustvari bolje da ga nema jel ga je vrijeme pojelo... e nije stari moj. Golijat je veći nego ti misliš, a Michelangelo je samo htio dignut što više love pa im je uvalio inverznu priču. Kužiš? Veliki kip, velika lova, mali kip mala lova. Isto kao u koreografiji, do jedne faze u radu na koreografijama smo gurali i zabavljali se, a onda nam se javila potreba da nam tijela jasno progovore jer nam je sranje došlo do grla, jer više nismo mogli šutjeti, ni baviti se samo neverbalnim izrazom. Stvarnost nam je postala zanimljivija nego mentalna muljaža. Pravo na promjenu mi ni ti ne možeš oduzeti. Profurali smo da ćemo s dramom biti jasniji i da će nas se jače čut, a možda i neće, ‘ko ga jebe, glavno da si mi izmislimo zajebanciju, bolje to nego da plešemo kako nam drugi miksaju. Čitavo to vrijeme dok smo radili koreografije bili smo upleteni u razne priče gdje smo zbilja gazili u kriminalu, ali samo u svrhu vlastitog opstanka i opstanka naših najbližih. K’o da Tony Soprano priča, a? Kao što Mak kaže Hloverki “ja sam prije svega legalist”, i ja sam. Al’ opet ti ni to baš nije od pomoći, više ti proizvodi frustraciju nego zabavu, pa ti to valjda najbolje znaš. Previše smo vidjeli kroz naš angažman s ljudima koji zbilja prave lovu o kojoj ti samo sanjaš, i vrte ljude i pozicije kao ti i ja WC papir, da bi o tome šutjeli i da bi preko toga prošli. Mnogi mogu, e mi nismo mogli, a najbenignije nam je o tome napraviti dramu... i onda se javiš ti i sjebeš mi vikend s ovom jebadom. A baš sam mislio komada odvest’ u japanski restoran.

– Nik: Kojeg komada? Onog koštunjičavog kaj se s tobom guzičari pod reflektorima na sceni, ili onu lepu malu koju furaš k’o cover, a kaj je Beigbedera zavela na put od aerodroma do grada? Neka čeka. Koliko ja kužim o čemu ti drobiš, ti pričaš o kulturi kao oružju, kaj da ja onda bacim ovog svog lepog Mauzera u smeće?

– Emil: Baci, bar ću ti pokušat pičku razbit’ i zgibat.

– Nik: Gle konja, ozbiljno te sad pitam?

– Emil: A kaj se kolebaš u svome opredjeljenju, a? Oš igrat samog sebe u predstavi?

– Nik: Nemoj da ti ja te zube raskolebam.

– Emil: Ok., smiri se. Da. Ako te baš to muči ja mislim da je kultura jedino kaj je preostalo, a ima kakav-takav utjecaj na naše duhovno, a da ne padne ni jedna glava u krvi, jedino u čemu velika i dobra Ideja može kroz neku formu napraviti utjecaj na nas. Jedino nam je to polje djelovanja ostalo. A i ono je ovako i onako samo refleksija Ideje, pa nek’ onda barem sja. Stari moj, ti si ubojica. Ti to nosiš u sebi i to sjajiš na van.

– Nik: Spookey...

– Emil: Ne seri. Nije spookey nego stara Grčka, al’ valja i danas. Kaj ti vjeruješ nekoj političkoj ideji, stranci, Vesni ili Đapiću, daj nemoj me ježit. Kak’ je Ferenčak rekao: “Prvo te uprljaju, e onda ti daju da igraš”. Za koji kurac da se uopće prljam kad mogu ostati kol’ko-tol’ko čist pišući dramu i postavljajući ju u kazalištu ili u nekoj hali, ili koristeći neku drugu formu umjetničkog izraza. Samo prvo si moram priznat da sam šupak i kukavica, onda sve ide lakše. Kultura nam je u Gradu Zagrebu tek sada počela oživljavati, a još uvijek smo daleko od urbanog tolerantnog pristupa svim oblicima egzistencije koja je u stanju ponuditi neki kulturni proizvod. U Badel-Meinhofu... jel’ ti to mene držiš možda upravo tu?

– Nik: Joj daj ne seri. Ne. Držim te u bivšem uredu Dinka Bogdanića u HNK-u, gdje ste ti i Jakša molili da vas pusti s Torsiom na gostovanje u Rumunjsku, pa ste spušili, eto di si.

– Emil: A i on je spušio, al sve kaj je obeć’o je napravio. Ok, skoro sve. U Badel-Meinhofu se dogodio upravo jedan urbani preporod, i doista kad Bakal savjetuje Banderasa da to ostavi kulturi vidim tu napredak, za koji je trebalo 20 godina, e majmune, 20 godina da se dogodi 10 dana fešte na kojoj mali Gigi može slobodno mrsit muda u pola deset navečer a da ga ni’ko ne gleda k’o luđaka. A isto tako vidim i jedan napredak u pojavi skinheadsa, idemo u Europu, a tamo ima svakakvog sranja, vjeruj mi ja sam tamo dugo bio i opijuma jeo. A tek kad tamo dođemo, kad se realizira veliki cilj i lijevih i desnih onda će nastat pokolj, prava bitka za kontrolu medija, love, pameti, onda smo svi najebali. Sadržaja za priče kol’ko ‘oćeš. Ovo sad je dječja igra prema onome kak’ će biti. Samo mi ide na živce kad ekonomisti vode kulturne projekte, a ekipa s Filozofskog ne može doći ni do riječi, a sve im poslože, kao oni ne znaju s lovom, oni ne kuže upravljanje. Jedino mi se čini da u toj zgradi Filozofskog, preko puta čuvene britanske ambasade gdje smo organizirali prvu PR akciju za promociju drame Sređeni s onom tzv. eksplozijom bombe, ima ljudi koji mogu kulturu i strateški i izvršno postaviti na zdrav put. Od Andree Zlatar, Makovića, Dude, Puhovskog, Vujića, Zlatana Razbora... sve ti izgleda moguće, a sa Vakijem pogotovo i onda... narod uzme stvar u svoje ruke i opet smo na početku. Kao može felacio na Eurokazu, al’ to neće plaćat’ porezni obveznici... (Nik mu uskače u riječ)

– Nik: A tu smo, gle ti njega, konačno nešto i od tebe, a k’o mene pita kad ja moram ‘oću-neću gledat neke stvari iz Chicago mjuzikla? Neću da lova koju ja dajem ode na to, a opet ide. I onda to još dobi i neke silne nagrade, kaj su ti tvoji kazalištarci slijepi, pa to je k’o da nagrade franšizu McDonald’sa u Hrvatskoj za izuzetna dostignuća u originalnoj gastronomskoj ponudi Hrvatske. Chicago je McDonald’s, franšiza teatar.

– Emil: Joj daj ne seri, kaj briješ? Ljudi se trude, rade, treba im lova, ja ih sve ih znam i trebam, i ne želim ih mijenjat, samo se možemo međusobno iskoristi, oni meni nekaj, ja njima nekaj. Ak’ mi se da, naravno. A ti? Ti bi ih sve mijenjao, ukinuo, bombu bacio. Promjeni sebe, al’ bolje nemoj, na kaj bi se ja onda ložio. E, vidiš tu se razlikujemo, ja za tvoju akciju nemam muda, a ti imaš. Al imam muda da idem po putu koji su trasirali ovi s Filozofskog, jest da nije tako izbrijan k’o tvoj, al’ je ipak neki kurac, i tu se ti i ja malkice približavamo jedan drugome. Svako gura svoje, pa kud koji mili moji.

– Nik: Pa skoro da bi ti i ja mogli i nać’ zajednički jezik, jest da je to k’o s konja na magarca, ali zvuči k’o da ima veze, a znam da je bez veze.

– Emil. Možda bi i mogli kad bi ti im’o za jednu pravu Đez Cigaru.

– Nik: Misliš Jazz, a ‘ko kaže da nemam?

– Emil: A kaj onda čekaš? Pusti taj gan i srolaj jednu, poslije ćemo o kulturnoj politici.

– Nik: Mog’o si mi bar ime u drami promijenit.

– Emil: Ma mog’o sam te jebat...