№ 6
crni pijanista
na zidu
obešeni vladimir
marlena
anđelčić kako se šminka stojeći
na stoličici u kupatilu
(ogledalo je previsoko postavljeno
a ona je sićušna)
telefonska slušalica u providnoj vreći
ne, to ipak nije taj zid
deca crtaju
batu i seku
što–se–za–ruke–drže
sa kućicom
drvećem
oblacima
pticama
tarabom oko kućice
u pozadini
s druge strane zida
u kupatilu
curi neka cev
svuda po podu voda
stan miriše na sve
osim na mene i nju
prebrzo
prebrzo
№ 7
kralj lutaka
žitka masa
krcka
pod zubima
kralj lutaka
(neka kombinacija bicikla i šupljih kostiju)
pleše
kao odjavna špica
za dečji film
bez gledalaca
lobanja
prokišnjava
kroz veliku rupu
koju sam prosvrdlao sâm
curi sećanje
u želudac
napinje ga
do prsnuća
svet
se smanjuje
na nekoliko
kubnih santimetara
daha
toplote
mraka
№ 8
i piše tako moj poznanik
o ljudima što nose imena poznatih
a koji kobajagi žive u njegovom kvartu
o ženama nekakvim zavodljivim nedostupnim
raduje se kad završi priču
pa mi je
obavezno
pročita
nije to loše
kažem ja mudro
spustim telefonsku slušalicu
odem do pisaćeg stola
nastavim da zurim
u svoju praznu stranicu
često mi on govori
sve ovo što si mi sad rekao
zapiši
to je dobra literatura
još kad bih se ja sećao
onoga što sam mu kazao
bilo bi to –
№ 9
kamioneti
vozila za dostavu
zveckaju boce mineralne vode
u kartonskom sanduku
poneki prolaznik
rano jutro
u novinama ništa
kao i obično
kafane za imućne ’boeme’ otvaraju vrata
čuje se iznutra tih razgovor
dok se aparati za kafu zagrevaju
odozdo
odozgo
sa svih strana
mrmori grad
tu je samo ova klupa
što žulja
sa drveta sleće gugutka
delimo kiflu
ptice mogu neverovatno mnogo da pojedu
№ 10
jednog jutra / travnato maglovitog / sergej aleksandrovič, vladimir vladimirovič, federico garcia / i grand maître / šta će on tu / sede / čaj piju, jasno / u sali luksor hotela, moskva / a kroz prozor / otvoren / sneg
za susednim stolom / gabriele d’annunzio, james joyce, filip filipović, heinrich böll / palinku piju, madžarsku, jasno / a bruno venturini / peva / peva / peva / dok ljubomir micić meša karte / za jednu finu / popodnevnu / partiju belota
№ 11
gledam te
kako odlaziš
niz prazni kilburn high road
hodajući
ko zna,
možda voliš
drugog čoveka
(eto,
upravo,
pre pet minuta
si ga, mislim, zvala
možda probudila
vratila se s osmehom
sa telefona)
istina
nisam ga nikada video
mora
da je mnogo bolji
bože
bojim se
da ti se nešto
ne desi
u ovoj ulici
ima svakakvih
tipova
№ 12
nemam ja ubeđenja ni predubeđenja i ni u šta ne verujem i ništa me više ne zanima i ništa više ne osećam
ipak
autobus prolazi ispod mosta što vodi k severu jedan crni mršavi pas isplaženog crvenog jezika (nema tu nikakve simbolike sirotom keru je vruće) sunce to se beše zove praskozorje odnekud miriše crni duvan osećam u grudima hleb i vino od sinoć
ranije mi je veliki majstor dolazio u san pozivao da provedem dva tri dana u društvu njegovih životinja pasa mačaka magaraca (fini su magarci) jednog dana posadiću drvo mislio sam u zavetrini zalivaću ga okopavati ako treba i kad poraste veliko kupiću klupicu za snatrenja pod krošnjom u letnje večeri
a kod kuće krevet tako prazan pust prosto evo slobodno mogu da stavim pored sebe šolju čaja knjigu naočare i da još ima puno mesta
№ 13
nobel
sanjao si noćas
nobelovu nagradu
pa je ispalo
da su ti samo
puna creva
i da valja otići
odsedeti na šolji
uz novine i cigaretu
neki tip vezao bombu oko struka
pobio sto dvadeset
nevinih
u južnoj americi rodilo se dete
sa dve glave
u africi palo drvo
ubilo trideset jednog čoveka
a naša privreda
napreduje
uostalom
ti si izuzetno dobro situiran čovek
divna žena
dobra deca
mlada ljubavnica
dobar posao
stan
skoro nov auto
članstvo u nekoliko cenjenih udruženja
predsednik tri-četiri ugledna žirija
za dodelu književnih nagrada
koje nose imena
provincijskih pesnika
što pomreše prerano
ili prekasno
od loše rakije
groznog duvana
džangrizavih žena
dosade
dakle
samo ti još
nobelova nagrada fali
čuj
svi smo mi to već toliko puta progutali
popušili
toliko puta
uzastopce
jablane moj
čemu služi bilo ko od nas
moj genije
tvoj genije
noša moje ćerke
i ti
što tvrdiš da imaš vizije
da znaš kako ona dama
s dve-tri-il’ ko zna kol’ko već ruku
suzama natapa
naš napaćeni narod
ma daj
prijatelju
prijatelji moji
kolege
lepo je svima vama rekao majakovski
a ako ruski ne čitate
zogović je sve to fino preveo
pa knjige u šake
i trt
№ 14
posle jedne od onih naših revolucija
pitam dete, devojku, ženu – radi u kafani
zašto se toliko raduje
reče
nikad nisam bila na moru
možda ću sad moći
i ode
lebdeći kroz prostoriju
pitam se
da li je otišla
na more
no svejedno
sa radija kubanska muzika
neko uz to pleše pije ljubi
neko plače
moja najmlađa ćerka ima smeđe oči tamnu kosu
deca neće da se igraju sa njom
kažu joj da je ciganka
pa onda ona prekrštenih ruku na grudima
šeta sama po dvorištu vrtića
kad ne može da pojede cveklu
vaspitačica joj kaže
ma koga uostalom briga šta ćeš ti jesti
i da li ćeš uopšte jesti
sa radija i dalje kubanska muzika
i dalje neko plače
№ 15
dobro jutro
ljubavi sve zaboravljene
jutarnji čaj
s malo mleka
svi iznevereni prijatelji
toplina zajedničkog kreveta
izlasci i zalasci sunca
rastanci i raskidi
pokušaji
smrdljivi pikavci u pepeljari
ispijeni limunovi u čašama od sinoć
kravata preko naslona stolice
lakirani nokti u leđima
zgusnuti dim po sobama
dosada
№ 21
gnoza
jedan izveštačeno slobodan skok
i ono što je ostalo
klati se na vetru
vrlo neumesno
u ovakvoj prilici
ubrzo
zbog sunca i vrućine, svakako
počinje da smrdi
kroz vekove
čak
dugo razmišljam
bez razočarenja
u suštinu te misli
samo tako
o punoći boje
na primer
tvrdim
da ne bi vaskrs’o
da ga nisu izdali
uvek vaskrsnu
izdani
№ 22
kiša
mahnito sam
otkinuo
komad svoje utrobe
bacio ga na mermerni pod u hodniku
a vani
je padalo
već danima
godinama
prokleto bilo
i kišne gliste
su bežale
iz raskvašene zemlje
na beton