Radmila Đurica  

Nedjelja, prokleta nedjelja

kritika

Kada se nešto strašno ili važno dogodi u jednoj zemlji, televizijski programi se prekidaju udarnim vestima. To znači da čujemo i često vidimo vesti onako kako se dešavaju. Ili ne vidimo? Zvuči sjajno, ali na žalost sve ovo može biti predstavljeno bez zdravog razuma, interesa, analize ili realne podloge. Priznajem da sam sumnjala dok sam čitala naslov knjige koji mi je od prve izgledao kao kliše. Knjiga je originalno štampana u Wolfhound tisku, a ovo je već treća edicija dokumentacione knjige pod patronažom Paula Greengrassa, autora istoimenog filma o čuvenoj krvavoj nedelji u Irskoj 1972. godine.

Eyewitness Bloody Sunday je knjiga za one koji su voljni da se potrude da pročitaju i razumeju događaj kao ozbiljniju i realniju situaciju. U knjizi je takođe i Mullanova posveta, kao svedoka, potvrđujući razvoj trenutnog publiciteta događaja do decembra 2001. godine kada je knjiga dovršena. Priznajem da kao osoba koja dolazi iz Istočne Evrope uzimam ovu knjigu sa rezervom. Jer šta je jedna krvava nedelja poredeći sa balkanskim ratovima? Ali, kako sam je čitala, dalje opisana situacija postajala je sve jasnija, razotkrivajući mi pravu prirodu opisanih događanja u Irskoj 1972. Ne kao osoba koja saoseća sa irskim narodom jer dolazi iz zemlje koja je ranije bila manje-više u sličnoj poziciji, već kao osoba koja je knjigu zaista pročitala. Bez ikakvog lažnog sažaljenja. Kao tinejdžer, Don Mullan je bio svedok tragičnih demonstracija i sukoba između britanskih trupa i irskih desnih demonstranata u Derryju, Severnoj Irskoj.

Demistifikacija krvave nedjelje

Taj dan, 30. januar 1972. rezultirao je sa 13 smrti i u istoriji je postao poznat kao krvava nedelja. Kao rezultat svega toga, Mullan je postao aktivista, novinar i filmadžija civilnih desnih partija. Kvantitet novinarskih izveštaja nije dao kvalitet i tačnost opisanih događanja. Po prirodi izveštavanja, u svim je novinama pričana relativno ista priča. Ali jako je bitno kako se priča jedna priča. Naravno, ako želimo da utičemo na medije i dobijemo medijski rat. Do sada je pisano na hiljade novinskih kolona o čuvenoj krvavoj nedelji, a do danas nije baš jasno zbog čega je britanska vlada dozvolila da do svega toga uopšte dođe i zbog čega je istina bila zataškavana. Mullan je u svojoj knjizi Eyewitness Bloody Sunday sastavio 250 strana solidne podloge, izjava svedoka i ostale dokumentacije.

Ja sam objektivan čitalac, nisam Britanka i nisam Irkinja. I mogu vam reći, ova knjiga demistificira mitove jednostavnim činjenicama, bez sumnjivih loših emocija, što u takvim slučajevima može doneti sumnju u objektivnost. 1972. godine tenzija u severnoj Irskoj je bila veoma velika. Deo ostrva je dobio nezavisnost 1921. godine te je prirodno da se sumnjalo ili da je bilo predrasuda u vezi navodne (a ispostavile se tačne) otvorene agresije koja je tad zadesila ovaj region Republike Irske. Marševi za civilna prava u SAD-u su ohrabrili katoličku manjinu u zemlji da stanu na put predrasudama i nepravednom tretmanu od strane države Velike Britanije. Mirni pro?est je bio ružno prekinut, dok se Irska Republikanska Armija umešala svojom aktivnošću, pogrešno protumačivši događaj. U ovoj knjizi, više o tome, Mullan je pričao o istini, dok je establišment trebao verziju priče koja je morala da izađe u javnost. Kao učesnik, čovek ima zadatak da bude svestan događaja u modernom svetu, a ova je knjiga esencijalni sastojak jednog važnog istorijskog dokumenta.

Zaista čestitam Donu Mullanu na ovakvoj knjizi koja je fantastičan dokumentarni komad, dubok i stvaran, koliko je to moguće za jedan istiniti događaj. To je definitivan dokument tragičnog konflikta u Severnoj Irskoj. Mullan nam u knjizi pruža korak po korak narative toga dana, kao i kasnijih događanja. Na trenutke, sve to izgleda i zvuči kao izmišljeni triler, ali znajući da je u pitanju prava stvar koja se zaista dogodila, intonacija priče se potpuno menja. Govorimo o verbalnim i vizuelnim svedočenjima ljudi koji su godinama živeli u senci događanja krvave nedelje. Knjiga sadrži detaljne izjave svedoka koji su usled pucnjave totalno i realno svesni šoka i neverice gomile demonstranata. Ovom knjigom, Mullan je svom narodu, kao i rođacima učesnika krvave nedelje, koji pretpostavljam do dana današnjeg nisu nikada odustali od svog cilja razotkrivanja istine, ulio potpuno poverenje.

Nitko još ne razumije što se dogodilo

Ova knjiga danas opstaje kao validan dokument uvršten u mali broj publikacija koje su uspele da nešto promene onim ljudima koji su preživeli krvavu nedelju. Oni su u ovoj knjizi dali novo svedočanstvo, značajno uticajući na odluku vlade da posle toliko godina javno otvore slučaj tog važnog događaja u anglo-irskoj istoriji. Ova knjiga je neophodna za svakog ko zaista želi da razume ovaj događaj jer je unela potpuno novi život u predmet pomračenja kolektivne memorije. Da, bilo je ljudi koji su i ranije marširali ovim putem, i svi smo čuli za čuvenu pesmu irskog benda U2, ali niko od nas još nije razumeo dubinu efekta ovih događanja, kao i kako su ona uticala na zajednicu Iraca. Knjiga je takođe isprovorcirala druge ljude koji su dalje krenuli da istražuju. Ne samo zarad onih koji su toga dana ubijeni, već zarad razumevanja funkcionisanja nepravedne moderne politike, ne samo u Irskoj, već i svuda u svetu.

Zaista je teško i šokantno poverovati da je takva povreda ljudskih prava u Velikoj Britaniji učinjena protiv sopstvenog naroda od strane sopstvene države. Dana 30. januara 1972. godine britanski paratruperi su pucali u nenaoružane civile, ubivši 13 irskih demonstranata. Autor knjige, Mullan, tada je bio 15-godišnji dečak srećan da je ostao u životu, da hladne glave godinama kasnije napiše knjigu svedoka događaja. Svedoci su bili ignorisani od strane Widgery Tribunala i svedočanstva 33 ljudi, čiji su životi zauvek promenjeni tog dana.