#440 na kioscima

22.10.2016.

Srđan Gagić  

Sastanak na istom mjestu

Odabrane pjesme Srđana Gagića (1988.), pjesnika i urednika koji živi i radi u Beogradu.


 

 

 

 

(is)povijest

 

dani nas teškim kiseonikom uredno uvjeravaju u uzaludnost

na svim našim jezicima,bez promjena u vremenskoj zoni – 

možda je s večeri jedino nešto hladnije ovdje

gdje se nad rijekama ko gusta protkana plahta zategne 

magla.

 

u međuvremenu jedemo, svaki u svom domu, picu sa svježim sastojcima 

(na italijanski način) kao mladi katolici dražimo duh i tijelo 

uz jehana alaina orgije uz orgulje nedorečenosti.

između zalogaja pregovaramo o snošaju:

jer

život je u ovom vijeku dostupan i izložen

sve nas redovno podsjećaju da jedni s drugima moramo

op-rez-no /iako ne govorimo o šumama gdje su nam se 

sretali očevi/ za nas su šume žbunovi trnjine

i divlje leguminoze

i nikad drugačije ne bismo mogli

misliti o njihovim sretanjima.

 

/pričao ti je djed, kako je jednom vidio odvode jevreje

preko onog brda

kako je jednom sve moglo da se odredi bojama

a ptice bi samo sletjele i odlazile uvijek site

i bilo je lako kad znaš da si pripremljen na svoje/

 

pogledima, ispod oka, ispraćamo propuštene prilike,

šaljemo preko granica, u mrtva izbjeglištva gdje neka

sporedna streha možda nam čuva mjesto:

 

u međuvremenu jedemo picu (na naš način), sa terase pišamo po gradu 

kitama kao mitraljezima: istorija je pravilan sistem ponavljanja

samo se mijenjaju mete i odstojanja.

 

 

proleće

 

pored prozora velike sobe ka ulici

/za koju opravdano verujemo da čuva

prethodne stanare skrivene po ćoškovima/

granje još stidno, nago i podatno. međutim, 

ne dugo. u prostoru koji zahvatamo

nema ničeg nepromenjivog. sve što je pripadalo

oblom, rošavom stablu naše su skrivene 

namere pretvorile u kompost, 

vazduh se ujednačio kao noćno disanje

ruke zamenile krošnje.

 

još koji dan i već je sunce:

slutimo život se mora

vratiti na mesto s kojeg smo ga

jesenas ispraćali. preostaje samo 

buđenje u novom rasporedu jastuka. skidanje 

dubokih mrena, uspostavljanje baze.

 

Zamisli, zima je otkrila da nešto ipak

vredi založiti. 

još samo da skupimo jorgane,

da lociramo želju u stopalima

pa ćemo širom otvoriti prozore

nazubljenim kožama utisnuti

sebe u prostor, dočekati proleće

pregnuti preko okna,

onako kako dolikuje.

 

 

 

regresija

 

menjamo se tiho i sporo

kao da je život

oličenje nepromenljivosti.

 

sve su oko nas iste rikne i

naslovi. samo nijanse

u zavisnosti od osvetljenja,

nestalno i nesuštinski

daju stvarima drugačiji

prizvuk.

 

prečice u ćoškovima

liče na smenu naših ciklusa

između kablova,

i sudopere.

 

nešto što bi nas vratilo sebi

poništilo sve deluzije čitalačkog

iskustva 

napipavamo po sobi

gde su mrtve nepokretnosti

pobile

sve ideologije promene.

 

 

Prerastanje

 

niz dan se slivaju nemoći, duž kičme rastu gloginje

miruju goluždrave ptice koje smo poslednjih godina

redovno viđali srećne. 

 

juče smo voleli ljude, danas

gutamo ih s kostima, u dubinama svoje

prhke podsvesti sahranjujemo prošle prijatelje.

 

i zgrade se, kao lego utočište, pretvore u velike

naslage bespomoćnih reči, dlanovi u provodnike

umornog elektriciteta. 

 

u san uranjamo kao u kajmak na vrhu bele kafe 

i podnosimo noć na tišinama 

umornih, preraslih udova.

 

 

dvoje

 

opet preko tanjira kao zveri, ne odustajemo 

od tihog obeda. uglas hleb i ostanak našim dubokim borama

zvuče kao divljina. uvek odlučuje spretniji kako će se rasporediti

ostaci dana. 

 

posegnemo prstima za poslednjim zalogajem 

i ništa se ne menja, prst je produžetak opstanka, navike, patrljak 

razumevanja. gde počnu glad i salvacija prestaju druge, konfornije

strasti. šetnja nas osveži trenutno, posle jela bolje varimo 

zajedničku postelju.

 

kratkotrajno se skotrlja život niz sluz creva. suvišne materije 

izađu napolje, mi ostanemo jednako jedno drugom 

unutra.

 

 

sastanak

 

sastanak je uvijek na istom mjestu. 

posađeni kao vajrles konektori 

volimo tijela kad atrofiraju.

 

investiramo oči i lumbal u zamagljenu LCD setu

pršljen po pršljen ronimo u teške

sijenke razdaljina.

 

kao omiljene biljke s proljetnog placa još dugo,

čini se, živimo gdje istom liku pripadaju

i moje i tvoje prisutnosti.

 

a susreti su tihi:

 

ne spominjemo nabubrele bradavice što cijede

naše jalovosti; sokovi su mliječni putevi

svemir što klizi epidermom.

 

pripijene butine pȍd pustoši radnog stola 

kondenzuju male nemoći.

 

svi naši gradovi padaju nad nama

ko prezreli, gnjili plodovi.

 

sva svojstva stvarnosti

popisujemo radi prepoznavanja

da ne posrnemo ispred monitora

u mimohodu slijepe komunikacije.

 

 

la petite mort

 

želje su naše jedine ruke

vlažne i pune pregiba

tela čamci. plutamo

duž paperjaste rake,

od vratnog pršljenja

do tvoje najniže smrti.

 

želje su rezervati.

razmenjujemo tečnosti,

opstajemo.

apolitične su samo naše

mračne šupljine.

 

želje su vlažne i teku.

iza nas suv umire svet.

 

 

genealogija 

 

znamo od koga smo nastali

još od prvog sisanja, 

preko izdaje.

ni krv ni meso nisu sporni.

 

sasvim je nevažno kako smo 

bili deca.

to ništa ne dokazuje, 

ne smiruje nas vreme.

 

pitanje je samo gde ćemo se 

zaustavljati. kome će naše 

telo.

 

sve je manje-više na stepenik razdaljine

do onih koji nas zauvek porađaju,

prenose pouke i nasledne bolesti.

 

možeš prepišati do njihovog lonca:

odrastanje ili prepoznavanje zaprške.

uvek je komad mesa uvek suvo cveće

muve na stolu.

 

uvek dovoljno daleko

od svega što bismo želeli 

za druge i nas.

 

srčemo predstave iz polupanih tanjira

toliko nevini da bismo umeli da recikliramo

sebe u sebe i nazad.

 

***

 

Srđan Gagić (1988.) rođen je u Bosanskom Novom. Živi u Beogradu. Autor je zbirke pjesama Deca u izlogu (JU Ratkovićeve večeri poezije, 2015), za koju je dobio nagradu za najbolji neobjavljen rukopis i priređivač hrestomatije Meko tkivo (Klub A302, Filozofski fakultet u Zagrebu, 2015). Poezija i proza objavljivana mu je na više portala, časopisa, zbornika i zajedničkih izdanja u regionu.

preuzmi
pdf