Nenad Obradović  

Snovi o Krleži i pozorištu

Kada ste počeli čitati Krležu? Kako vas je privukla njegova literatura?

Vrlo rano sam čitao Krležu. Bio je deo školskog programa. Čitao sam ga kao gimnazijalac i bio oduševljen. Bilo je to više intuitivno, jer je ono što sam čitao bila inteligentna levica. Ne dogmatska kakva je prevladavala, nego levo mišljenje koje je išlo u prilog  jedne kompleksnije istine, izvan prisutnog socijalističkog realizma.

“KRLEŽA MI JE BIO NEKA VRSTA PROVODADŽIJE”

Postoji i jedan lični odnos prema vašem literarnom susretu sa Krležinim delom.

Krleža je meni, na neki način, provodadžija. Naime, u Kikindu je došla Maja Marković, kćerka Srbina iz svešteničke porodice iz Slavonije. Došli su u Kikindu, gde sam živeo, jer je njen otac tokom okupacije radio kao pravnik u Ministarstvu kulture, ali kako nije imao preveliki politički uticaj, ‘sklonili’ su ga sa porodicom u Kikindu gde je nastavio da radi kao pravnik. Maja je bila godinu dana starija i ja sam je upoznao na velikom odmoru, u školi, i u razgovoru sam saznao da ona obožava Krležu. Desilo se to baš u periodu kada sam ga i ja otkrio. Ona me pozvala kući, kod majke i oca koji su čitali i voleli Krležu, imali su celokupna njegova dela pa sam dosta knjiga pozajmio od njih. Drugovali smo i to se završilo ljubavlju, kasnije brakom. Krleža mi je bio neka vrsta provodadžije, moglo bi se reći pod navodnicima, kao osoba koja je približila dvoje nadobudnih mladih intelektualaca iz provincije.

Za vas je Krleža, to ste više puta istakli, intelektualni orijentir?

Da. Najviše sam se pronašao u njegovim dramama, zato jer sam imao prilike da ih gledam na pozorišnoj sceni. U Beograd sam dolazio još kao gimnazijalac kako bih gledao Gospodu Glembajeve, pratio sam gostovanja hrvatskog teatra u Srpskom narodnom pozorištu, pa kada je Bela gostovala u ovdašnjim predstavama. Iz tog praćenja u teatru nastala je moja impresija Krležom. Kasnije, bio sam mladi dramaturg, kada je Mate Milošević režirao Ledu, zatim išao sam u Dubrovnik i pratio inscenacije njegovih dela, recimo Areteja. Pratio sam ga kao jednog od zaista mojih orijentira. Stoga se može reći da jesam krležijanac, ako to nije pretenciozno.

KRLEŽA I ANDRIĆ

Bili ste zaposleni u Jugoslovenskom dramskom pozorištu kada su u njemu intenzivno bivali Krleža i Andrić. Često se pisalo o njihovom odnosu, a Vi ste vrlo retko pričali o susretima sa njima?

Ja sam vrlo zadovoljan i smatram se srećnim u životu da sam imao prilike da vrlo često budem i sa Andrićem i sa Krležom. I to iz profesionalnih razloga pošto sam bio član Jugoslovenskog dramskog pozorišta, gde sam bio sekretar. Andrić je bio predsednik saveta JDP-a, a Krležu smo često davali, naročito kada smo Belović i ja došli na mesto upravnika. Nas obojica koji smo obožavali Krležu, još iz gimnazijskih dana,  iskoristili smo priliku i odlučili da na scenu postavimo ono što se u Beogradu do tada nije igralo. Krleža je u to vreme (1963. godina) imao nedovršenu dramu Saloma, koju je fragmentarno napisao kao mladić, i mi smo odlučili da to postavimo na scenu. Kada je čuo za to, Krleža je rekao da će dovršiti svoju dramu. To je jako interesantno da je tim povodom dovršio svoju mladu dramu prema kojoj je kasnije predstavu režirao Miroslav Belović. U to vreme, Vera Crvenčanin ponudila se da dramatizuje roman Na rubu pameti; mi smo to prihvatili odmah jer smo smatrali da to njegovo značajno delo zaslužuje pažnju. Mate Milošević je napravio fantastičnu predstavu za koju smatram da je jedna od najuspešnijih koja je igrana za vreme Belovićevog i mog perioda na čelu JDP-a.

U kakvom su odnosu bili Krleža i Andrić? U kakvom vam je sećanju ostalo njihovo prisustvo u JDP-u?

Krleža  se interesovao, dolazio na premijere i pokazao je da mu je stalo do toga šta smo radili. Tako da smo Belović i ja vrlo često bivali sa njim, ali i Andrićem. Ja mogu da kažem kada je u pitanju odnos Andrića i Krleže, evo jedan esejistički i pomalo impresionistički pristup, da je Krleža bio sušta suprotnost Andriću. Ja ovo ne preterujem kada kažem da Krleža nijednu rečenicu preda mnom nije izgovorio da ona nije imala neku emociju ili odnos prema tome što govori ili ako se meni direktno obraćao da nije imao neki direktan odnos prema meni. Andrić sasvim suprotno, opet bez preterivanja, nikada nije izgovorio nijednu emotivnu rečenicu, ni o čemu. Pogotovo ne o meni lično, iako sam sa njim provodio više vremena, dramatizovao sam njegovu Prokletu avliju i bili smo u profesionalnom odnosu u kojem on nikada nije pokazivao svoje emocije.

Sasvim drugačiji bio je Krleža?

Da. Kao primer njegovog karaktera navešću jedan događaj. Kada smo jedanput sedeli u njegovoj omiljenoj kafani Mažestik u Beogradu, bio je prisutan i Belović i pričali smo o predstavama. Krleža je u jednom trenutku pitao: “Šta je ovo Ćirilov ovako neraspoložen?’’ Belović kaže: “Pa saznao je da mu majka ima rak’’. Uh, kaže Krleža, pa to nije ništa. Evo imam i ja rak kože, hoćete da vam pokažem, rekao je želeći da skine košulju i pokaže mi da i on ima rak kože na leđima. Nezamislivo je da tako reaguje Andrić. Konvencionalno rečeno, uzimajući u obzir sve predrasude  koje imamo jedni prema drugima, Krleža je mnogo više pripadao Beogradu po svom temperamentu, dok Andrić mnogo više Zagrebu.

KRLEŽA I TITO – ILI ODNOS BEZ ŠALE

Vrlo se puno pisalo o odnosu Tita i Krleže. Postoje mišljenja da je Krleža posleratnim političkim opredeljenjim i bliskošću sa Titom izdao poziciju pesnika. Kakva su vaša sećanja na njihov odnos?

Ja sam možda i jedini, koji je živ, da posvedoči impresiji o njihovim odnosima. Mogu da kažem da su se uzajamno ophodili sa velikim poštovanjem. Tito je dolazio na sve premijere prema Krležinim delima koje smo davali u JDP-u, dakle i na premijeru predstave Na rubu pameti i Saloma. Dolazio je sa Jovankom, koja je naročito volela da dolazi u pozorište pa je forsirala. Tito je sedeo u prvom redu i često govorio o tehničkim stvarima, kao naprimer o rasporedu u sali: “Tako su ti balkoni tesni. Pa nemaš gde noge da staviš’’.

Odnos između Krleže i Tita bio je pun poštovanja. Krleža je želeo da pokaže kako je blizak sa njim pa je imao običaj da se malo našali sa Titom. Jednom prilikom je rekao: “Znaš, gde god ti, Tito, dođeš, tu je zategnuta atmosfera’’. Tito ga je ošinuo njegovim plavim, čeličnim očima jer nije voleo šalu na svoj račun. On je hteo da se napravi malo važan kako može da se našali sa njim, ali Tito to nije prihvatio. Tito je, dakle, prema Krleži imao ogromno poštovanje, ali nije nikada komentarisao predstave. Mogu da posvedočim da je jednom prilikom, kada se davala Dantonova smrt, rekao jednu od najpametnijih rečenica. Često u tim prilikama čak i pametni ljudi govore fraze. Meni je baš, ne pred svima, stajali smo ispred plakata za predstavu Dantonova smrt, Tito rekao: “Vidite kako se jako banalni paralelizmi prave. Reklo bi se da je Robespjer Staljin, a da je Tito Danton, što je uopšte glupo poređenje’’.

KRLEŽA I BEOGRAD

Na nekoliko mesta Krleža je pisao o Beogradu, ne baš povoljno, što ovdašnji kritičari uzimaju kao dokaz za njegovu netrpeljivost prema Beogradu. Kakvo je Vaše mišljenje na tu temu?

Krleža je iskreno voleo Beograd. Taj grad je odgovarao njegovom temperamentu. Radio je u Beogradu, sa Milanom Bogdanovićem, časopis Danas. On je, ponavljam, iskreno voleo Beograd. To što je nekoliko puta opisao Beograd kroz slike prljavšine i prosjaka, ne znači puno, jer je još nepovoljnije pisao o hrvatskoj krčmi. Pisanje o balkanskim krčmama bila je njegova optika jer je on beskrajno voleo prave vrednosti i ono pozitivno iz svake sredine. Voleo je Nušića, smatrao je da je on autentičan. Pa čak, ono što se ne zna, to sam negde i napisao, sreli smo se jednom prilikom u Ženevi. Tamo je gostovao Atelje 212, ja sam sa njim otišao u kafanu, pričali smo o predstavama. Kako više nije imao strpljenja za pozorište, predstavu Ace Popovića sa kojom smo gostovali nije odgledao, ali mi je uzgred rekao kako je Aca Popović “veliki beogradski talenat’’.

JEDAN JEZIK I DVA KNJIŽEVNA STANDARDA

U jednom razgovoru u povodu premijere vaše predstave prema Krležinom delu Izlet u Rusiju, koju ste režirali u Beogradskom centru za kulturnu dekontaminaciju, rekli ste da je Krleža zajednička vrednost svih nas na Balkanu. Bavite se jezikom, napisali ste nekoliko knjiga o odnosu hrvatskog i srpskog jezika pa vas pitam o Krleži i njegovom stavu prema, još uvek aktuelnom pitanju, srpskog i hrvatskog jezika?

Krleža je, kada je reč o jeziku, jasno rekao da je reč o jednom jeziku i dva književna standarda. Ja sam napravio dva srpsko-hrvatska rečnika i tu sam u uvodu napisao da su te varijante potencijalno bogatstvo drugog jezika. Evo, mlađa generacija esejista kod nas, koja se ne ponaša puritanski niti dogmatsko nacionalistički, često recimo upotrebljava reč svetonazor umesto pogled na svet, kao lakšu varijantu što ja smatram tim potencijalnim bogatstvom jezika. Jedan od hrvatskih lingvista napisao je da ne smatra poput Ćirilova da treba napraviti osmozu ta dva jezika, to da se međusobno ‘prelivaju’ ta dva jezika, već da treba povući oštru demarkacionu liniju između dva standarda. Ipak, ja dodajem, istog jezika.

Otkuda odluka da režirate pomalo zaboravljeno Krležino delo Izlet u Rusiju?

Odluka da režiram Izlet u Rusiju nastala je iz dva razloga. Jedan je što je to zaostatak nasleđa dramatizacije koju je napravio moj prijatelj i saradnik Miroslav Belović, koji me je vaspitao kao dramaturga i teatrologa na nagovor Milana Dedinca. I uspeli su u tome, ta ideja da me pretvore u dramaturga  je uspela, do dana današnjeg sam u pozorištu. Taj zaostali rukopis režirao sam jer sam, donekle, to smatrao svojom dužnošću. Bio sam neoprezan, a  nisam to rekao sa bilo kojom namerom, kada sam predočio Borki Pavićević da postoji dramatizacija Krležinog Izleta u Rusiju. Ona je rekla: “Zašto vi ne režirate taj tekst, kao što ste kod nas u CZKD-u pre šest-sedam sezona režirali Nedozvane Momčila Nastasijevića i sa tom predstavom kasnije bili na Sterijinom pozorju”. Drugi je razlog zato što Izlet u Rusiju smatram jako važnim delom, koje nastaje sa nedogmatskog krila levice, dakle u sasvim suprotnom pravcu od zogovićevske, dogmatske, staljinističke levice, više u maniru, da tako kažem, modernističke levice. Krleža je jedan od retkih intelektualaca koji su u ranoj fazi došli u Rusiju, kasnije opisujući sve razloge zašto smatra da već u prvim koracima Sovjetski Savez pravi greške i da je tim potezima kompromitovana leva ideja. Sve to Krleža savršeno opisuje u svom delu.

Krležu igra Milutin Milošević.

Gledao sam u pozorištu Milutina Miloševića za koga mislim da jedan izuzetno osvešteni mladi intelektualac. Znao sam da nećemo ići na neko imitiranje Krležinog ponašanja, njegovog lika, već sam želeo da on govori iz sebe. Ta intelektualna strana, njegova fraza, ubedljivost prilikom govora, to je bilo važno za tu ulogu, više nego činjenica da li je on sličan Krleži ili ne.

Na beogradskoj premijeri bilo je puno mladih ljudi. Šta mislite kakva je današnja recepcija Krleže kod mladih u Srbiji?

Pored interesovanja za Krležu, u Srbiji postoji i otpor. Kod jednog dela nacionalistički orijentisanih intelektualaca koji imaju otpor prema Krleži, i protiv su njegovog uticaja, uvek je taj nacionalizam, budući da je to desna struja,  izražen ne zbog njegovog hrvatstva već zbog njegovog internacionalizma i levice. To je više prikrivanje otpora prema levici. A siguran sam da su Krležina dela vrlo prijemčiva za mlade ljude, koji imaju sa čime da se na pravi način inspirišu.

Ustaljena malograđanska matrica je da je on bio antisrpski pisac?

On je puno pisao kritički o Beogradu, ali postoje i lepa sećanja. Ipak, Krleža je mnogo jači u kritici, nego u afirmaciji pa se teže mogu naći njegova lepa sećanja. Ali treba pomenuti njegove srodne duše u Beogradu – Marko Ristić, Davičo, rad na časopisu Danas. Znači, našao je tu jednu nedogmatsku levicu, a sa ovom drugom obračunao se u govoru na Kongresu književnika u Ljubljani. Polemike oko Krleže su trajne. One ne prestaju od trenutka kada je kao mladić sa balkona vikao Kvaterniku napravivši skandal. Postoje u Beogradu oni koji ga mrze do dana današnjeg, i oni koji ga uvažavaju, isto je i u Zagrebu. To je, zapravo, lakmus hartija za današnju levu intelektualnu orijentaciju gde je Krleža neosporno svetionik.

Predstava Izlet u Rusiju gostovala je u Zagrebu. Kakvu su vaši utisci nakon zagrebačke izvedbe?

Meni je drago da je ta predstava igrala u Zagrebu. Drago mi je da je bila u dvorištu na Gvozdu, da je to bilo tamo gde sam dolazio kod njega kada je bio živ, gde sam nekoliko puta i večerao. To zagrebačko gostovanje za mene je bilo zaista jako uzbudljivo. U publici je, čini mi se, predstava dobro primljenja. Bilo je puno krležologa koji ga poznaju bolje od mene, i oni su bili zadovoljni. Režirao sam dve stvari u životu, i ponosan sam što je jedna od njih prema Krležinom deelu.

POZORIŠNI SNOVI

Na kraju, želite nešto da dodate što smatrate važnim?

Da. Boru Ćosića su kritikovali zbog toga što je prilikom pisanja o Krleži toliko puno stranica posvetio njegovim snovima. I sâm sam poneki put bio zapitan: “Da li je možda Krleža sebi dozvolio da koji put frizira te svoje snove”.  Međutim, kao osveta podsvesti ja sam u poslednje vreme počeo da sanjam pozorišne snove, i to vrlo bogate pozorišne snove, koji govore o mojoj podsvesti u odnosu na pozorišne ličnosti. Tu sam se onda duboko posramio. Eto i ja sam počeo da sanjam, a malo sam bio na strani Borinih kritičara. Pokazalo se da su takvi snovi zaista mogući, naročito u nekom bilansnom periodu.