Trčao bi s treninga kući nešto poist, pa trčeći u dućan gori u Glavičku, po sok. Pa u voćaru nešto uzet, pa k njoj. I tako svaki put. Tamo bi je vozio po odjelu, masira, okreta. Nije ona imala nikakvu ranu od ležanja.
Zadnji put kad sam doša k njoj donio san joj kil´ jagoda. Svi su bili tamo. Svećenik je izmolio tri očenaša, tri zdravomarije, tri slavaocu. Prošlo je tri minute, ma nit´ tri i ona je umrla. Nisam znao šta s tim jagodama. Stojim pokraj nje i gledam je. Ona mrtva, leži pokraj mene.
A ja držim jagode. Mislio sam da će ih ist. Ne znan zašto. Nije ona već duže vrime mogla ništa. Tad su je bili i vratili iz Splita tu kod nas na odjel.
Uskoro joj je postalo tol´ko loše da je svaki malo bolji dan bio kao poklon odozgor. Pred sam kraj je bilo ajme. Nikad gore. Ništa. Baš ništa nije mogla. Nije mogla govorit. Ništa nas nije razumila. Nije nas mogla niti čut iako smo se derali.
Ćaća je reka: - Kako to sada možeš ´ist? Ovakav trenutak a ti se trpaš jagodama?
- A ´di ću s njima - reko san. Od živaca nisan zna šta bi. Pa san ih sve pojio. Bio san tu još kratko, kad su mi rekli da izađem. Htjeli su je preobuć´.
I ništa. Poša kući. Tužan nikakav. Svakakav. Gledaš u ništa i ideš kući.
Duša nasmrt žalosna.
Sve je to bilo smišno kako je i obolila. Jedan dan pišala krv i otišla na hitnu a oni je vratili i još joj se smijali - kako to da piša krv samo jedan dan i došla u bolnicu? – pa tražili da se vrati za tjedan-dva ako se nastavi. Otišla je kod svoje doktorice, a tada je već počela i šepat. Doktorica je to povezala s išijasom pa je poslala u bolnicu s tom dijagnozom. Iz bolnice je vraćali, jer to nije za bolnicu. I to se tako ponavljalo nekoliko puta dok joj se stanje nije toliko pogoršalo da je više nismo ni tili ni mogli vodit kući. Nosali bi je po bolnici, jer više nije mogla ni ´odat. Jedna je žena pomogla pridržat dok smo otvorili vrata. Kad smo naletili na kolica bili cili sritni.
Nismo znali di bi. Nismo znali ni koga pitat, pa smo išli s jednog odjela na drugi. I tako su je primili na ortopediju. Misec dana su joj ličili išijas, a ona imala rak mokraćnog kanala. I cilo to vrime je bila dobro raspoložena. Imala je i apetit. Kao da joj nije ništa, samo ne može hodat. Pita san je bi li želila da je provozam kolicima po odjelu, a ona nije dala. Bilo je sram. I to je tako trajalo dok se neki doktor nije sitio da joj napravi ultrazuk tamo doli. Mislili smo kako to nije neki problem jer je samo trebalo otići na kat iznad. Sili smo je u kolica, odvezli do lifta pa gore na ultrazvuk. A na njemu rak veličine šake.
Od tri doktora koji rade te operacije samo se jedan usudio operirat. Ovi drugi su je otpisali. Rekli su da s tom dijagnozom ne može živit više od tri-četri miseca. A ona na kraju živila skoro godinu ipo dana.
A šta se moglo i očekivat nego da će umrit? Na to smo se pripremali cilo vrime. Bilo je samo pitanje kad. Moglo je bit´ i prije nego šta je bilo. Nema se tu šta čudit.
Sićan se da je prid operaciju rekla: – Neće mi otpilat nogu bezveze. Ako je otpilaju, onda ću živit - pa je jedno vrime osjećala da je noga boli iako nogu nije imala. Ona fantomska bol, znaš. Kad nemaš noge a boli te.
Operacija je bila odma sutradan. Radili su markere i pokazalo se da raka više nema. Tek se kasnije vidilo da je metastaza u spoju bedrene kosti i kuka i da je zbog toga šepala. Doktor je reka da je rak tu već više od dvi godine, a kad to sad povežem čini mi se da je sve počelo od onda kada smo ostali bez stana pa se ona počela živcirat kako ćemo, jer je i ćaća u to vrime osta bez posla. A malo prije toga njoj je umra brat. Iznenada. I šta sad?
Nema matere. Nema ničeg.
I onda je primala kemoterapije i nekakve terapije za jačanje kostiju, ali to ništa nije pomagalo. Kad sam doša kod doktora da ga pitam šta ćemo, bilo je s njim još nekoliko studenta. Reka je: – Ništa. Ima još manje od tri mjeseca – samo to. Kao da je… ne znam što.
Tražio sam bilo kakvu mogućnost promjene. Svugdje. Bilo šta. Al´ ništa. Nigdje.
Kad su je prvi put poslali kući, u to vrime nije bila po stanu više od godine dana. Htio sam joj nešto pokazat. Reka san joj:
– Uđi malo, vidi kako se mi to snalazimo bez tebe – i kako sam iša otvorit´ vrata ona pala. Rana joj bila još uvik svježa. Još uvik nije bila skinila punte. Al´ ništa joj nije bilo. Srića. Pala i digla se. Samo smo se pripali.
Jednom san je tako upita: – Šta ću ja bez tebe majko? Kako ćemo mi?
Ona je odgovorila: – Nemoj se brigat´. Sve će biti u redu. Završit ćete školu. Radit i poženit ćete se.
I ništa. Poša kući. Tužan. Nikakav. Svakakav. Gledaš u ništa i ideš kući. Duša nasmrt žalosna.
Kad sam prolazio pokraj voćare vidio sam prodavačicu na vratima. Čekala je ženu da izabere voće sa polica ispred. Do nje se igralo dvoje dice.
Sićan se da je veće reklo manjem:
– Haj´mo se igrat´ Šta ti je bilo najgore u životu? – i nastavio – meni kad sam pa i razbio kolino.
– A meni kad sam se ono jako zaljuljala – rekla je djevojčica.
Taj zadnji put kad sam kupovao jagode prodavačica me pitala:
– Šta uvik dolaziš u isto vrijeme? I to trčeći? - nisam joj stiga odgovoriti. Nisan ima vrimena stati i objašnjavati. A nisan ni želio.
– Kakve su bile jagode? – pogledala je prema meni.
– Neću ti više doć´ – odgovorio san.
- Kako? Zašto više nećeš doć´? – upitala je.
– Mater nije više u bolnici.
– A di je? - čuo san je iza leđa da pita.
Pravio sam se da nisam čuo. I potrča.
Šta da ti kažem? Nema ničeg.
Nema matere. Nema ničeg.