Zovem se Rijad. Prijatelji su me zvali Riki, a tako me zovu i svi ovdje. I oni koji mi nisu prijatelji. Imam deset godina i već sam dosta dugo ovdje, u Italiji. Nekoliko mjeseci. Bar mislim da je tako. Tu me doveo amidža, kad je babo jednog dana rekao da je vrijeme da idem u bolju školu nego što je moja u Hadžićima. Rekao je da će biti bolje i za mene i za njega da završim školu u Italiji, jer je tu fin svijet i ljepše je nego u Bosni. Sad vidim da je lagao. Rekao je da će se amidža Faruk brinuti za mene i da on zna sve ljude tamo i da će mi biti lijepo. A on će me čekati kod kuće, dok završim školu. Ali i to je lagao. Još nisam krenuo u školu, iako amidža veli da još nije vrijeme i da prvo moram pomagati čika Sreti oko kafane jer ima puno posla. Čika Sreto je gazda kafane i ja mu pomažem. Čistim, perem, istresam pune pepeljare, nosim prljave čaše sa stolova i radim sve šta mi kaže. Živim u istoj kući gdje je i kafana, samo gore, na spratu. Imam malu sobicu, puno manju nego što je bila moja, u našoj kući u Hadžićima. Tu je samo krevet i mali ormarić. Sad je zima i slabo se grije, barem u mojoj sobi. Rekao sam čika Sreti da mi je hladno, a on mi dao jedno tanko, poderano ćebe i rekao da zima neće još dugo, a da je proljeće ovdje deset puta toplije nego kod nas. Treba da se strpim.
Čika Sreto je debeo čovjek. Ima duge, crne brke i skoro je sasvim ćelav. Često viče na mene, kad nešto krivo uradim, a i inače. Sve češće me i bije, ja mislim bez razloga. Kaže da moram da se naučim kako se radi u kafani. Ja se trudim koliko mogu, ali ponekad ne stignem da uradim sve šta mi kaže i zato dobijem batina. U kafani ima jako mnogo posla. Dolaze mnogi ljudi i skoro svi su naši. Ponekad se nađe i pokoji Talijan, ali rijetko. Talijani su bolji nego naši. Oni popiju kafu i kratko se zadrže. I mnogo su mirniji od naših. Naši puno piju, kao što je i moj babo pio. Kao što i amidža Faruk pije. I onda se nazliju i galame. Razbijaju čaše i viču na mene. Sve je zadimljeno i smrdi po vinu i pivi. I po znoju. Mrzim kafanu i sve te ljude koji dolaze i ostaju u njoj cijeli dan.
Svaki petak i subotu uveče u kafani pjeva tetka Milica. Ima dugačku plavu kosu i fino miriše. Ona jedina ne da da se viče na mene, ali niko je ne sluša. Jednom je nešto rekla čika Sreti kad me udario, pa je i sama dobila šamar. Nakon toga je zašutjela i nije više smjela ni da mi priđe. Ne zamjeram joj, jer mislim da je dobra. I uvijek kad uspije da je niko ne vidi, turi mi u ruke čokoladicu.
Jako sam umoran i malo spavam. Radim do kasno u noć, a čika Sreto me budi rano ujutro, dok je vani još mrak i jako hladno. Ustajem i umivam se hladnom vodom, jer tople nema, i spustim se dole, u kafanu. Onda mi čika Sreto dadne malo bijele kafe i dvije kriške starog hljeba kojeg nadrobim u šolju i pojedem. Onda perem podove. Uvijek su jako prljavi i ispovraćani. Ono što ljudi ispovraćaju se osuši i teško se izriba. Onda čika Sreto viče da sam sporiji od njegove mrtve babe, psuje me i udara nogom. Ja se trudim koliko mogu i ni sam ne znam koji mi je đavo da sam tako spor. Čini mi se da sam nekada bio brži u svemu. Dok sam igrao lopte s jaranima u avliji, bio sam najbrži i najbolji fudbaler. Sada sam stvarno spor, nemam snage i brzo se umorim.
U sobi pod jastukom držim sliku moje mame i sestre Senade. Ne sjećam ih se uopće jer sam bio mala beba kad su poginule u ratu. Babo mi je rekao da ih je pogodila granata kad su jednog dana išle po vodu. Na slici su njih dvije zagrljene ispred naše kuće. Smiju se i mašu. Zamišljam kakve su bile. Mama je mlada i lijepa, a sestra ima dugačke pletenice. Pokušavam zamisliti kakav im je bio glas, kako su govorile. Često ih sanjam, a otkad sam ovdje, skoro svake noći. Babu ne sanjam nikad. Sanjam kako se igram sa Senadom, kako letimo po avliji i igramo se žmure s ostalom djecom. A onda nas mama zove u kuću, na večeru. Zamišljam kakve su bile. I onda se probudim i vidim da plačem.
Danas sam ostao cijeli dan u sobi i nisam radio u kafani niti nigdje. U neko doba, došao mi je u sobu čika Sreto i rekao da ću danas ostati u sobi jer dolaze neki važni ljudi s kojima mora razgovarati. Bio je ljut kao i uvijek i rekao da moram biti tiho i da ne smijem uopće hodati po sobi dok su oni dolje. Nije mi dao ni bijelu kafu i hljeb i zaključao me. U sobi nema nijednog prozora, samo goli zidovi. Umotao sam se u ono poderano ćebe i šćućurio se na krevetu. Bilo mi je jako hladno i bio sam gladan, ali zamislio sam da sam u Hadžićima i da s Halilom, Amirom i njegovim mlađim bratom Seadom, koji je uvijek letao za nama i nije nam dao mira, u krošnji stabla, jedem one fine, tvrde, šljive iz voćnjaka starog Atifa, i košpama gađamo staru Fatimu Atifovu, koja se osvrće oko sebe i psuje jer ne zna odakle dolijeću košpe. Tek kasno uveče čuo sam korake čika Srete kako se uspinje stepenicama i onda je otključao vrata i rekao da ga ne gledam kao tele nego da skočim na noge i izribam pod, dolje u kafani. Izribao sam pod i dobio batina više nego ikad jer nisam mogao brzo raditi jer cijeli dan nisam ništa jeo i tresle su mi se ruke. Kad sam završio čika Sreto mi je rekao da se gubim gore u sobu. Pitao sam ga mogu li dobiti nešto za jelo, ali me udario nogom u butinu da mi je sad sve modro i rekao da takve lijenčine kao ja ne zaslužuju večeru. Teško je zaspati gladan, ali zamislio sam mamu i seku Senadu i ipak uspio.
Zamišljam kako izgleda mjesto gdje se nalazim jer nijednom nisam izašao iz svoje sobe i kafane. Kad me amidža Faruk doveo, bila je noć i nisam mogao ništa da vidim. Cijelim putem dok smo se vozili u kombiju bila je noć, a malo sam i spavao. S nama u kombiju bilo je još djece koju nisam poznavao, ali amidža nam je zabranio da išta razgovaramo. Samo smo se gledali i šutili. Došlo mi da nekoga pitam ide li i on u novu školu u Italiju ali nisam smio. Bojao sam se da me amidža ne izbije. Kroz prozore kafane ne mogu baš puno da vidim, ali sve šta vidim samo su poljane i drveće. Nema kuća niti išta drugo. Čini mi se da u Bosni ima više sela nego u Italiji. I sve je puno ljepše.
Amidža Faruk je najprvo rekao da će dolaziti svaki dan ali ne dolazi skoro uopće. I da će mi se babo javljati, ali kad sam pitao čika Sretu zove li babo ikako, izvukao me za uši i išamarao. Vikao je znam li ja koliko je skup telefon, a i da nije, ne bi me on zvao jer ga boli briga za mene. Sad i ja znam da je tako. Za školu više i ne pitam jer se bojim batina, a i da ne dobijem makar onu vodenastu čorbu za ručak. Jer najgore mi je kad sam gladan. Onda stomak krulji i zavija i baš pravo boli. Zato odsad neću ništa pitati. Nikoga. Čak ni amidžu Faruka kad ga vidim, a ni tetku Milicu jer i ona me više ne gleda. Prije joj nisam zamjerao jer znam da se i ona boji, ali sad mislim da bi mi se mogla makar osmjehnuti, kao što je nekad radila.
Danas je došao amidža Faruk s nekim starim Talijanom. Došli su s čika Sretom u moju sobu i rekli da će taj stari gospodin dolaziti da me vidi i malo se druži sa mnom. Sijed je, miriše na parfem i ima fino odijelo. Stalno se smješka. Pogladio me po kosi i uštipnuo za obraz. Dao mi je i čokoladu s lješnjacima. Amidža i čika Sreto rekli su da budem dobar prema njemu, a i on će prema meni. Onda su me ostavili nasamo s njim i zaključali vrata. On je sjeo do mene na krevet i nešto mi govorio, ali ga nisam ništa razumio jer ne znam talijanski. Stalno me gladio po kosi, a malo i po nogama i leđima. Bilo mi je neugodno, pa sam ustao i maknuo se od njega u kut sobe. Nasmiješio se i namignuo mi. Onda su došli moj amidža i čika Sreto i otišli s njim dolje. Ja sam ostao zaključan u sobi.
Upravo ribam pod u kafani. Čika Sreto je jako pijan. Zaspao je za stolom. Glava mu je pala na prsa. Svi su otišli. Vidio sam da nije zaključao ulazna vrata. Krišom ga gledam kako spava. Šunjam se prema vratima. Otvaram ih i izlazim. Mračno je i hladno. Čini mi se da vidim neka svjetla u daljini. Idem prema njima. Možda će mi neko znati reći kuda se ide za Bosnu.